naša kolumnistica bila je na večeri kod jednog bračnog para. Večera se pretvorila u zasjedanje skupštine. Tema razgovora: Vučkov dolazak u goste Plavušici.

Lajkajte našu facebook stranicu

facebook.com/otvoreno.hr

„Da li je to sudbina ili ko zna šta li je, ali kad god se sretnemo uvek se zalije, i uvek se završi sa …“ - politikom. Sudbina nam je valjda samim rođenjem na ovom brdovitom Balkanu nametnula da smo svi bolji političari i analitičari od onih koji bi to trebali da budu.

Moj prvi susret sa nekim političkim događajem bio je početkom sedamdesetih godina. Tada su nas izvodili iz školske klupe i vodili na Dedinje da sa crvenim karanfilima u ruci stojeći na trotoarima dočekamo jednu crnu limuzinu. Povratak jednog čike sa raznih njegovih putovanja po svetu. Kada ugledamo ruku sa belom rukavicom koja viri iz odškrinutog prozora to je bio znak da mašemo sa onim našim malenim ručicama i pobacamo karanfile po putu kojim prolazi. To je u mom slučaju trajalo oko osam godina, sa jednom razlikom. Kada sam bila malo starija više nisam mahala čiki nego smo svi kolektivno bežali kud koji po gradu. Čika nam nije bio toliko bitan koliko neradni dan u školi.

Sledeće „političko angažovanje“ bilo je u vidu iscrpljujućih šetnji ulicama Beograda, duvanjem u pištaljke, lupanjem u šerpe i lonce. Godinama tako sve do tog čuvenog petog oktobra gde sam izgovorila i ja: Gotov(o) je. Dosta od mene, vala. Lupala, pištala, nosila parole i vikala u najlepšim mojim godinama u kojim sam trebala da uživam kao moji vršnjaci iz nekih drugih zemalja širom ove naše stare Evrope. Završila sam sa svojom “revolucijom“. Ali ne lezi vraže, koliko god ja bežala od politike, ona je prisutna svakoga dana u mom životu. Ona iskače iz televizora, sa ulica, iz prodavnica, sa radija… Svuda je.

 

 

A post shared by ?????????? ????? (@aleksandarvucicc) on

 

Pre nekoliko dana pozvaše me prijatelji kod njih kući na klopu. I kako to biva, sve je teklo lepo dok se ne dotakoše muž i žena dragog nam Vučka. Iz toplog doma, reč po reč, kao da se prebacismo u skupštinu. Ja predsedavajući , ne svojom voljom nego bi mi nametnuto. Muž vlast, žena opozicija. Ja kao predsedavajući, ne da budem na strani muža, nego da stišam ničim izazvanu raspravu. Tema rasprave: beogradski izbori i poziv Plavušice Vučku. Da li je Beograd postao izgradnjom nekih zgrada, fontana, tržnih centara (gde im mesto nije) - kičasti Dubai ili ne? Ko treba da dobije vlast u Beogradu? Treba li on da ide u posetu susednoj nam Hrvatskoj? Šta se može očekivati od odlaska…

Zabole me glava u momentu. Hoću li se ikada probuditi kao onaj luksemburžanin, da nemam pojma da li mi je zemlja kraljevina, carevina ili kao njegova, vojvodstvo? Ko mi je predsednik ili premijer…

Dijalog se pretvori u žučnu raspravu. Ja kao da pratim teniski meč, glava mi ide levo desno.

Muž:

Vučić ne treba da ide u Hrvatsku jer se uslovljava njegova poseta izvinjenjima. Ako bude otišao onda sa punim pravom treba da očekuje i izvinjenje sa druge strane za genocid izvršen nad Srbima tokom drugog svetskog rata, i proterivanjem i ubistvima tokom devedesetih godina.

Žena:

Zar si zaboravio da je on bio Šešeljev radikal i njegov govor u Glini… Hrvati mu nikada neće zaboraviti šta je govorio devedesetih! Ona je bar imala muda da ga pozove i da otvore novu stranicu u odnosima dva naroda koji bi trebali u budućnosti da imaju normalne komšijske odnose. Nemoj večito da se vraćamo na onu srpsku viljušku i dok smo mi Srbi viljuškom boc, svi ostali narodi su kidali meso zubima. Gde nas je doveo mit o toj viljušci?

Muž:

Bio radikal i šta sad? Šta sve političari izgovore zarad glasova… Mladost, ludost. Sada je sazreo kao političar, ne ide više srcem nego glavom. A što se tiče poziva, zna se da Brisel i Nemačka stoje iza toga. Srbi će za njih biti dobre komšije jedino ako postanemo Bugari.

Žena:

Samo se nadam kada bude išao u Zagreb da će i on imati izvezeno, kao ona kada je dolazila na inauguraciju, na rukavu: Ljubav. Nadam se i da će biti manje arogantan, nadmen i prepotentan…

"Valjda njih dvoje neće pojesti sve čokolade odjednom", dodam ja kao dete uznemireno svađom roditelja. Tek tad se trgoše se i ukapiraše da sam ja još uvek tu.

"Dajte bre ljudi, vas dvoje ste dvadeset godina u braku, živite u ljubavi, imate zajedničku decu, a posvađali ste se za minut zbog politike. Šta da očekujemo onda od plavušice i Vučka?", upitah ja. 

Muž i žena u glas, verovatno očekujući različit odgovor:

"Hajde, reci nam, bila si u Zagrebu par puta poslednjih godina, da li si doživela neku neprijatnost?", muž i žena će u glas, verovatno očekujući različit odgovor.

"Nisam nikada, iako je beogradski govor veoma prepoznatljiv. Jedino ako mi je možda u nekom kafiću konobar pljunuo u kafu, a da ja to ne znam. Verujem da je i neki purger dobio isto to, u kavu, u Beogradu. Da bih izbegla slova f ili v, od sada uvek tražim espreso", odgovorih ja.

"Vidite da se i dalje mešamo, možda manje po krvi, a više po pljuvački", dodah.

"Jaoooo ti si ludaaa, fujjjjj, hahahaha , gde ti to pade na pamet", smiju se oboje. 

"Budala ima svuda, ali zbog pojedinaca ne možeš da osudiš ceo narod", zaključila sam ovu raspravu. 

Večito pitanje ko je bio žrtva, a ko dželat. A svaki narod ima svoju istinu. Kako odvezati Gordijev čvor i rešiti nešto što je za sada nerešivo. Kroz istoriju se preplićemo i rasplićemo. Mešamo i razdvajamo. Znam samo da su najgore prošli oni koji su, u nametnutim nam ratovima, izgubili svoje najmilije, ostali bez svog ognjišta i koji su poniženi kao ljudska bića.

Nismo se vodili rečima Premudrosti Gospoda Isusa Hrista „budite mudri kao zmije, a bezazleni kao golubovi“, koje je uputio svim hrišćanima bez razlike u kom vremenu živeli. Dozvolili smo da nas posvađaju oni koji su u politiku ušli možda zbog svojih ideala, a možda zbog lične koristi. Sirotinja raja uvek izvuče najdeblji kraj verovatno zato što je najgrlatija u podršci nekome u čije šarene laže želi da veruje. Vreme proletera odavno je prošlost. Trebali bi da se okrenemo budućnosti i ne trujmo ovu našu decu, koja su tek počela da žive, sa nečim sa čim smo mi nažalost odavno zatrovani. Jer pobeći će i oni u neku Dansku, Irsku, Švedsku… Šta će nam zemlje bez ljudi? Prošlost promeniti ne možemo, a ipak aveti prošlosti su svuda oko nas. Ne shvatamo da smo i jedni i drugi gubitnici u sopstvenoj sujeti.

Ostavih moje prijatelje da nastave sa svojom polemikom ko je u pravu, a ko u krivu. Sve će ionako na kraju biti onako kako biti mora. Ne dam više ni dana svog života da ga provedem u mržnji prema bilo kome. Kratko je ovo moje bitisanje na planeti zemlji da bih imala vremena za ispravljanje nečega u čemu nisam učestvovala. U ratovima su žrtve neminovne. Ali svako svoj krst nosi na leđima i zna kakva je zlodela ili dela ostavio za sobom. Ja im neću biti sudija. U životu sve dođe na naplatu, a ako ne za života, onda posle njega.

A politika je kurva „izvinite što psujem, ali ja samo pišem onako kako čujem i ako su lagali mene i ja lažem vas“…

Marija Dimitrijević

Reci što misliš!