Beogradski vremeplov ovaj puta nas je prošetao koncertima i svirkama kasnih 70-ih i ranih 80-ih kada je jugoslavenski rock'n'roll bio u punom zamahu.

Lajkajte našu facebook stranicu

facebook.com/otvoreno.hr

Danas slušam neku drugu vrstu muzike. Neku opuštajuću. Jazz, fado, bossa novu… Nađe se na repertoaru i Leonard Cohen, Miles Davis, Jacques Brel ... Ali Billie Holiday je nezaobilazna…

Ne pamtim kada sam otišla na neki rock koncert.

Poslednji put kada sam slušala nešto dobro, van kuće, bilo je u "Ciglana klub ljubitelja teške industrije" . Svirao je Olah Vince- gipsy blues. Fenomenalno veče.

Sada mogu da razumem moje roditelje koji su bili primorani da slušaju svakodnevno, do daske odvrnut sa zvučnika, hard rock. Mislim da su se milion puta pokajali što su mi kupili gramofon i sve one ploče dugokosih bitangi, kako su nazivali moje idole.

Bila je to 1978. godina, stadion Tašmajdan. Veče Palilulske rock lige. Moj prvi odlazak na neki koncert. Kakvo je to samo ushićenje bilo za jednu klinku! Sećam se svega, kao da je juče bilo. Sviralo je i Atomsko sklonište.

Montiranje za nezaboravni događaj mi je toliko sveže u pamćenju da se sećam svakog detalja. Mogla bih svaki komad garderobe sada da ponovim bez ijedne greške. Bela košulja od „seljačkog“ platna opšivena starinskom čipkom na krajevima rukava, koji se pri dnu šire.

Duga suknja šivena od gaze, farbana tako što je uvezana u čvorove i potopljena u farbu za tkanine. Kada se čvorovi odvežu, dobijale su se najlepše šare kao što ih samo može kaleidoskop napraviti. Dve podsuknje ispod suknje, ali tako da sva tri komada vire po nekoliko santimetara jedan ispod drugog. Na nogama čuvene crne zepe. Zepe su u to vreme kod pripadnika "dece cveća" , u Beogradu , bile nezaobilazni modni detalj.

Kosa duga i ufrćkana pomoću tračica od tkanine koje su predhodne noći bile na glavi kako bi se dobio što bolji efekat frćkavosti. "Kilogrami" narukvica, lančića, prstenja i naravno teške minđuše sa velikim krstovima.

Obavezna braon vojnička kožna torba. Kupljena na vojničkom otpadu. Torba je bila ispisana imenima svih drugova iz razreda. Naravno po sred torbe veliki znak PEACE.

Koncert je bio za pamćenje ili se meni u tim godinama tako činilo. "Sklonište " je pokidalo kako je sviralo. Posle koncerta otišli smo da blejimo ispred Filozofskog fakulteta i Američke čitaonice. Prepričavali smo događaje sa nastupa. Naravno da smo tih godina i blejali i u diskoteci "F". Išlo se tih godina i u čuvenu diskoteku Cepelin.Imala je matine koji je počinjao od 17h. I ja sam išla tamo, možda dva,tri puta. Tih se godina i zatvorila.

Sledeće bekstvo na neku svirku bilo je autostopom iz Brela za Makarsku. Te 1980., letovala sam sa roditeljima u Brelima.

U Makarskoj je tog leta svirala grupa Galija, koju ja nisam slušala, ali čiju sam jednu pesmu volela. Sa drugaricom Vanjom, koju sam upoznala tog leta, krenula sam na koncert.

Upustila sam se u ludu avanturu stopiranja po Jadranskoj magistrali. Odjurile smo u Makarsku. Odslušale pesmu "Gospi" i trk nazad. U putu smo pevušile stihove pesme:

“Gospo večeras samo vama pevam
Gospo večeras samo vama pevam

Jer poslednji je put
da gledam ovo sunce
da gledam ove ljude
sto nikad postojali nisu…“

Sva naša radost i ushićenje srušilo se u sekundi. Ne mogu vam opisati kakvu kaznu sam dobila, jer sam u sekundi bila provaljena. Pored svog mog muljanja da smo se samo spustile do Baških Voda na piće, roditelji nisu progutali moju priču. Ostatak letovanja mi je propao. A da, bila sam uhvaćena i sa cigaretom. Propao mi je i prvi pokušaj "biti velika".

Sledeći koncert bio je u bašti SKC-a. Bila je to 1981. godina, koncert Idola. Na taj nisam želela da idem jer Idole u to vreme nisam slušala uopšte.

Ali za ljubav moje drugarice Katarine, koja je Vladu Divljana gledala kao opčinjena, otišla sam. Katarina se za taj koncert spremala jedno tri dana. Valjda u želji i misleći kada je Vlada Divljan vidi u publici prekinuće koncert, uzeti Kaću za ruku i otići sa njom u nepoznatom pravcu.

Iste godine održavao se koncert i na Hipodromu. Mislim da je trajao dva dana. Prvog dana sviralo je Atomsko Sklonište. Reke ljudi iz cele bivše zemlje, sa rančevima i vrećama za spavanje spuštao se ka Carevoj Ćupriji. Drugog dana nastupali su Iron Maiden tada kao pred grupa Bjelog dugmeta.

Dugmiće sam slušala ponekad. Brega mi je uvek nekako delovao prepotentno, dok je Vlado Pravdić bio baš šmeksi sa onom njegovom plavom kosom. Otišla sam drugog dana kako bih slušala Maiden. Želela sam da provedem oba dana pod otvorenim nebom i da sa društvom dočekam zoru. Ali zbog poznatih razloga, naravno roditelji, to nije bilo moguće. U to vreme za mene je to bio beogradski Woodstock.

Druge vrednosti su se tada cenile. Idoli nam nisu bile Cece, Dragane, Stoje, Zorice... I njihova deca. Koja je i kada prva napravila pačija usta, napumpala sise ili strpala lopte od plastike u jagodice... I dalje verujem u ono, na kakvoj muzici odrastaš i koje knjige čitaš takva će ti kasnije interesovanja biti.

Sećam se da sam u to vreme govorila mami i tati ako se ikada budem udala, biće to u farmerkama. Na svadbi će prisustvovati oko dvadesetak ljudi i sviraće Rory Gallagher.

Bili su očajni jer su znali da svaku svoju zamisao u to vreme ostvarim, a najviše zbog rodbine. Koga izostaviti sa spiska zvanica.

Kakva su to samo vremena bila. To su neki moji počeci odlazaka na svirke. Imam se čega i sećati. Bili smo deca sreće, širili smo ruke za zagrljaje, delili smo osmehe i širili ljubav.

A za ljubav, treba imat dušu....

reče Bruno Langer.

Marija Dimitrijević 

 

Reci što misliš!