'Beogradski vremeplov' ovoga je petka otplovio 12 000 kilometara jugozapadno od Srbije u prijestolnicu Inka, u grad nasmijanih i rasplesanih ljudi, zemljotresa, pečene piletine i kokaina

Lajkajte našu facebook stranicu

facebook.com/otvoreno.hr

Mozgam danima o čemu da pišem. Jednostavno o čemu god pomislim, posle nekoliko minuta kažem sama sebi da je to glupo. Blokada. Najkreativnija sam ujutru dok pijem kafu. Ranoranilac sam, jutarnji tip. Što napišem za tih četrdesetak minuta, koliko mi traje ispijanje kafe, napisala sam.

Nekad mi prosto izleću misli i prsti mi lete po tastaturi. A ponekad - kao da sam nepismena. Ni jedno slovo ne mogu da otkucam. Ideja za ovaj tekst mi je došla tako što sam juče brisala prašinu sa polica knjiga i pod ruku mi pade knjiga Celestinsko Proročanstvo od Džejmsa Redfilda.. Ne želim ovde pisati o mom doživljaju knjige već o zemlji koja se pominje u knjizi, a to je Peru.

Prošle godine, tri meseca sam provela u zemlji koja je 12 000 kilometara udaljena od mog Beograda. Zemlji koja ima sve; od okeana, planina, pustinja, jezera, prašuma… i čuvenog Machu Picchu-a.

Daleko u Južnoj Americi, na obalama Tihog okeana nalazi se grad Lima. Grad sagrađen na liticama iznad okeana, koje su nastale posledicom cunamija mnogo godina unazad ili se okean povukao i ostavio ogromne stene koje se samo u jednom delu Lime, Callao, veoma opasan deo grada, spustaju ka obali. Neke su visoke i do 75 metara. Sa obale izgledaju nestvarno.

Ceo grad je ravan, kao naši vojvođanski gradovi. Ogroman grad sa 10 miliona stanovnika. Česti zemljotresi, koji za njih nisu ništa, uvek kažu epicentar je negde u okeanu. Mnogo puta su me dobro uplašili i prodrmali. Ne mogu reći za ceo grad da je lep, ali neki njegovi delovi su prelepi. San Isidro, Miraflores,.. , ali tu živi bogati deo Limljana ili kako bih ih nazvala. Bogati se ne mešaju sa sirotinjom. Velike klasne razlike su ovde. Valjda po onom našem: koliko para toliko i muzike.

Bogataše i ne vidiš na ulici. Izlaze iz svojih kuća ili penthausa u podzemne garaže i ulaze u kola gde ih vozači voze na željene destinacije po gradu. Možeš ih videti jedino kada sede u skupim restoranima u Mirafloresu, u brendiranoj garderobi i nakitom koji blješti.

Lep je i centar grada gde su mnogi istorijski spomenici i zgrade. Ceo grad je okružen favelama koje su oko grada na brdašcima. Slatko izgledaju, ali na daljinu. Ljudi ljubazni, svi te pozdravljaju sa dobar dan, ne mogu reci znani i neznani, u mom slučaju samo neznani. U početku sam i ja zahvaljivala klimanjem glave, ali BUENAS mi postade najdraži odpozdrav. Nasmejani su.

Peruanci su ponosni na svoj seviće, ćićaron, frutas i ostalu hranu koju ne mogah upamtiti ni posle skoro tri meseca boravka. Pojo ili pečena piletina im je ekstaza. Svuda su pečeni pilići. Na to otkidaju. Kineski restorani miksovani sa peruanskom kuhinjom ili kako ih oni zovu Chifa su na svakom koraku. Pisco saur, njihov čuveni koktel je nešto što se treba probati. Hrana im je sve. Žive da bi jeli. Supermarketi, zapravo hipermarketi, su im izlazak u najluđje zezanje. Po ceo dan su gužve, puna kolica svega i svačega, natrpana do vrha. Mimoilaženje je pravo umeće, a čak i sudaranje se desi. Ali gužva na kasi je pravi test za nestrpljive kao sto sam ja. Spori su, to kod njih sve traje... Uh što nisam znala španski pa da im ja....

Rade, jedu i kupuju. Tamo kafića nema kao kod nas, retko koji ima baštu za sedenje. Pušenja nema nigde. Sunce leti prži. Bez faktora 50 ne izlaziš napolje. Ali Srbi ne bi bili Srbi da naravno nikoga ne slušaju pa glavom kroz zid. Gde da se u Beograd vratim bela… Vraćam se crna i radioaktivna!  A da, radioaktivna sam još od bombardovanja Beograda...

Salsa je tamo način kretanja. Iz kukova valjda, nemam pojma. Koliko god da su mi pokazivali ja kao drvena motka. Mrdam nešto, ali kukovima ič. Ja mrdam grudima , da ne kažem sisama, koje doduše i nemam nešto. Vuku me koreni, ali kukovima t.j. dupetom teško ide.

Lima je drugi grad po veličini  u svetu posle Kaira sagrađen u pustinji. Deo oko Lime je pustinja, retko kiša pada, jedino u zimskom periodu od juna do septembra, ali to nije kiša nego orošavanje. Bendžamini, koje sam ja gajila u saksiji, te ne voli promaju, malo vode, neće sunce…  Muku mučila i osušio se, a tamo su bendžamini kao naši bagremi.

Često su nas ovde pitali da li smo iz Italije, zato što ih je naš jezik podsećao na italijanski, što veze sa mozgom nema. Saobraćaj je opšta ludnica. Imaju tri trake u jednom pravcu i tri u drugom, ali odmah bi da imaju 5, dve dodatne naprave očas posla. Ludilo. Mada su im ulice skoro sve u jednom smeru.

Kriminal u Limi je ogroman. Kuće i zgrade su većinom opasane strujnim žicama. Imaš delove grada u koje ne bi trebao ulaziti. Uličnih bandi ima puno. Ubistava, kidnapovanja, krađa. Ipak je Peru zemlja kokaina. Gram kokaina na ulici možeš kupiti i za dva evra. Miraflores je jedan od najbezbednijih delova grada, jer tu odsedaju turisti i žive bogataši. U početku je i meni bilo neprijatno šetati ulicama Lime. Ali vremenom se navikneš i ne razmišljaš mnogo šta bi moglo da ti se desi. Ali desilo mi se…

Sedim u kolima u Lavitorii , opasan deo grada. Na semaforu crveno svetlo. Vrućina udarila kao da nije januar. Ja ne podnosim klimu pa sam otvorila prozor . A pravilo je tamo zaključati vrata dok si u kolima i prozori obavezno zatvoreni. Otvorenih prozora nema, samo klima radi... Elem, držah ja fotoaparat u rukama dok sam prelistavala slike koje je moj muž fotografisao u Čajna taunu (po naški) i Central Marcadu, upade mi tip kroz prozor ote aparat iz ruku i pobeže trčeći kao da mu je Bolt brat najrođeni.

I tako su se kotrljali dani u dalekoj Limi. Ponekad uzbudljivi i napeti, ponekad dosadni. Upoznala sam jedan narod, potomke  Inka i Španaca. Živela sam tamo kao jedan prosečan Peruano, sa jednom razlikom što nisam gledala televiziju, jer je sve sinhronizovano na španski jezik. Ali sam čitala knjige u dokolici. Preporučujem, pored gore pomenute, ko nije pročitao, i knjigu Avanture nevaljale devojčice od Mario Vargas Ljose…

Marija Dimitrijević

 

Reci što misliš!