Cuzco je nestvarno lep gradić na vrhuncima Anda i nezaobilazna postaja svima koji žele vijdeti legendarni Machu Piccu, Kako se kolumnistica Otvorenog provela u prijestolnici Inka, pročitajte u novom izdanju 'Beogradskog vremeplova'

Lajkajte našu facebook stranicu

facebook.com/otvoreno.hr

Svako je u svom životu maštao, ponekad, o dalekim putovanjima. Zemljama i gradovima u koje bi želeo da ode. Retko kome se pruži prilika da to i ostvari. Ali nekome se sreća i nasmeši, poklope se kockice i želja se pretvori u stvarnost.

I dalje vas vodim, svojim pisanjem, kroz moje peruanske avanture. Jedna od mojih želja, koja mi se činila nestvarna je i odlazak na Machu Picchu. Izgubljeni grad koji dodiruje nebo. Želja mi se ispunila. Ali ovu moju avanturu moram podeliti na dva dela. Jer Machu bez Cusca ne ide.

Jutro u Limi tog februarskog letnjeg dana osvanulo je sunčano. Krenuli smo ka aerodromu Jorge Chavez, gde smo s Peruvian Airline odleteli u ludu avanturu na jugoistok Perua na visoke Ande. Let je trajao oko sat i petnaest minuta. Sletanje u Cusco, grad na 3400 metara nadmorske visine visoko u Andima, bio je blago rečeno paranoično. Kako je gospodin pilot sleteo, ja ne znam. Ja sam samo gledala da krilima aviona ne zakači neku planinu. Imala sam utisak da su nas samo centimetri delili od obronaka Anda. Kako se izvrteo i sleteo, kapa dole. Kažu da piloti koji lete za Cusco imaju posebnu obuku. Da ne spominjem da mi je pista iz vazduha izgledala veličine sokaka u nekoj mahali. I moje strepnje da li će se avion zaustaviti pre udara nosem u planinu. Uh, preživela sam i to.

Izađosmo iz aviona i ne što nema kiše i hladnoće na koju smo se pripremili, nego nas sačeka sunce i vrućina. U februaru u ovom delu Perua je zima, za razliku od Lime gde je leto. Kišna sezona. Bogovi su nas pogledali i dali nam lepo vreme. Svima nam je u početku bilo ok. Kakav nedostatak kiseonika, kakav razređen vazduh… Pomislila sam da nam je pomogao čaj od koka lišća, kojim smo se nalivali u avionu. Ili smo genetski predodređeni za ove visine. Ipak smo mi sa brdovitog Balkana. Dok ne lezi vraže. Krenu glavobolja, tromost, mučnina, hod kao da propadaš. Jednostavno nemaš dovoljno kiseonika. Pluća kao da su se skupila. Na aerodromu te odmah dočekaju korpe pune koka lišća koje uzimaš i zvaćeš kako bi ti pomogle da se brže adaptiraš na tu visinu. Ukus koke je kao da jedeš pokošeno seno. Ali u mom slučaju nije pomoglo. Mogla sam uroniti u njega i ništa mi ne bi bilo bolje.

Duboko u carstvu Inka nalazi se Cusco ili Ciudad Puma kako ga nazivaju zato što ima obrise te svete životinje. Ponovo doživljava svoj duhovni vrhunac zahvaljujući velikom interesovanju spoljnog sveta za ovaj grad i njegovu istoriju. Pupak sveta ili mesto odakle su svi ljudi nastali, po verovanju Inka. Gradić sa uskim, strmim ulicama. Upečatljivih crvenih krovova i niskih kuća, drvenih terasa i prozora ofarbanih u morsko plavu boju. Kolonijalni stil gradnje. Samo se penješ gore, dole.  Prestonica Inka.  Na svakom koraku oseća se duh tog starog, hrabrog naroda. Meštani nasmejani i veseli. Idu za tobom uvek u želji da ti nešto prodaju.

Svuda oko tebe je šarenilo. Sve je u bojama duge. Od nošnje lokalaca, pijaca punih raznog voća, nestvarne boje cveća, narodne radinosti koja se prodaje na svakom ćošku. Meštanki koje na ulicama tkaju mekane ćilime od alpaka vune. Lame se šetaju na povodcima kao kućni ljubimci. Čekaju vezane ispred prodavnica strpljivo svoje gazde da završe kupovinu. A stanovnici Cusca nikuda ne žure. Obučeni u tradicionalnu peruansku odeću, ogrnuti ručno pletenim pončosima, s vunenim kapama i prepoznatljivim šeširima. Zdepasti, niskog rasta, ali stameni i širokih pluća spremnih na naporan rad na ovom mestu blizu neba, razređenog vazduha, gde i lagano penjanje uz desetak stepenika predstavlja problem za pridošlicu.

Potomci Inka, karakteristična lica. Koža meštana sa ovih planina je gruba, izbrazdana, šibana vetrom i suncem, oštrih crta lica, na kojima se može videti trag teškog života. Veoma religiozni i večernju misu u katedrali ne propuštaju. Lokalci dane provode i tako što po ulicama Cusca sa sobom vuku okićene alpake i decu. Žvaću lišće koke i kuliraju. Odmaraju tako što se ispruže na džakove pune lišća koke ili krompira. Život se odvija oko centralne pijace, katedrale i hrama.

Većinu zgrada karakteriše španski stil gradnje. Kada su Španci osvojili Cusko, razrušili su 90 posto onoga što su Inke gradile. Sve što je vezano za Inka narod ovde se čuva kao nešto najdragocenije. Ako bi kojim slučajem sprejem napisali grafit na nekom zidu u Cuscu, dobili bi ste četiri godine zatvora. Ceo grad je istorija, ne znaš šta pre da gledaš i kuda da kreneš. Svuda je po ulicama kaldrma, ali kocke su mnogo veće nego kod nas. Prepun malih radnjica u kojima se prodaju ručno rađeni suveniri. Meni se dopao i muzej coce. Tu možeš kupiti sve napravljeno od te biljke. Sapune, kreme, ulja, čokolade, bombone…

Čudesan gradić. Pun pozitivne energije. Španci su ga razorili, ali nisu mogli do temelja. Temelji koje su Inke gradile stoje i dalje. Samo su na taj kamen Španci sagradi nove zgrade. Hteli su da totalno unište kulturu tog naroda, ali nisu mogli. Nisu zatrli qecua  jezik. Jezik Inka. Skoro svi tamo govore tim jezikom. Španski se čuje tek ponegde. Za razliku od Lime, ovde je bezbedno. Nećeš doživeti nikakvu neprijatnost. Možeš se zavlačiti u svaku uličicu i zaviriti u svako dvorište.

Specijalitet u Cuscu je morsko prase, gini pig, ili cuy kako ga oni nazivaju. Naravno da smo ga probali. Kada su nam ih izneli na sto, uplašili smo se jer su izgledali kao ogromni pacovi. Ukus onako. Možda podseća na piletinu. Jeli smo mi njega, „ jelo je i ono nas“. Restorana ima na svakom koraku. Uličnih tezgi na kojima se prodaje hrana i voće. Pojesti juke i zasladiti se churrom i piccarones–ima je pod obavezno. I bez sladoleda od lukume ne može se završiti obrok. Ćirimoja, granadija, karambola, mango, papaja, tuna-plodovi kaktusa, lukuma, ananasi, banane… razno voće kojem nisam mogla upamtiti ime možeš jesti na svakom ćošku. Pije se i lokalna rakija, gde je baza pisko sa svim mogućim travkama. A naravno ne treba propustiti ni sok od crnog kukuruza, čiča (chicha). I obavezno se zahvaliti rečima: que rico- kako ukusno.

Grad je pun turista. Ceo svet se sakupio ovde. Većina mladih sa rančevima na leđima i peruanskim kapama sede u lokalnim kafićima i ispijaju na litre lokalnog piva. Turisti blago stondirani, od nedostatka kiseonika, vuku noge, ali fotoaparate i mobilne telefone ne ispuštaju iz ruku. Treba se sve to zabeležiti. Ipak je za većinu to putovanje jednom u životu. I ne slute da pripadaju malobrojnim srećnicima koji su vlastitom sudbinom došli tu da zabeleže istoriju ovog grada i naroda. Stara peruanska legenda kaže da samo odabrani stignu u Cusco. Zahvaljujem se onda na tome.

Grad zaustavljen u vremenu. Kao da spava stogodišnjim snom. A ipak vrvi od ljudi, naravno, većinom turista, koji kao da remete njegovu dremku. Imala sam utisak, dok sam šetala njegovim uskim uličicama, da njegovi stanovnici i ne mare za ostatak sveta. Kao da nešto tamo preko Anda i ne postoji. Po neki od turista ostane tu i da živi. Valjda se zaljubi u kolorit predela i lakoću življenja u ovom gradu. Pronađe neku svoju nirvanu u traganju za životnim smislom.

Neopravdano se Cusco, skoro uvek, spominje kao usputna stanica za nestvarni Machu Picchu. Po mom mišljenju to nije zaslužio. Očarao me je.

 Ali, jedan je Machu. Avantura tek sledi…

Marija Dimitrijević 

Reci što misliš!