U trećem i finalnom nastavku peruanskog putopisa, naša se kolumnistica uzverala na same vrhunce Andi i posjetila mistični grad sinova sunca

Lajkajte našu facebook stranicu

facebook.com/otvoreno.hr

Uopšte nisam avanturista. Ranac na leđa, nekoliko novčanica u džepu i dokle stignem nije za mene. Kampovanje, planinarenje, ne nikako. Idealan odmor zamišljam u nekom dobrom hotelu na obali mora. Zavaljena u ljuljašci na peščanoj plaži sa koktelom u ruci. Ne bih odbila ni da me po ceo dan neko hladi lepezom. Masaža pod obavezno. Ali kada se igrom slučaja nađete negde u prašumama u sred Perua, avanture i neizvesnosti nikad dosta.

Ustali smo u dva sata posle ponoći. Nismo se probudili jer nismo ni spavali, ni minut jedan. Nismo mogli. Pored svog lišća i žvakanja, popijenih čajeva coce, ko zna koliko, jednostavno čudno se osećamo. Boli nas glava, nismo mogli oka da sklopimo. Da li je to zbog umora, uzbuđenja ili nadmorske visine, ne znam.

Kiša rominja u Cuscu. Gde baš sada? U tri sata ujutru pokupio nas je mini autobus ispred hotela i krenuli smo ka gradu Oljantajtanbe. Mini bus nas vozi jedno dva sata po najvećim krivinama koje sam u životu videla. Andi. takve klisure su dole da ti prosto dođe da izađeš iz busa i nastaviš pešice, verovatno, tri dana hoda. Brzog. Put vodi nizbrdo, ipak se spuštamo sa visine od 3400 metara. Sve vreme razmišljam da li se vozač dobro sinoć  naspavao? Da se kojim slučajem nije nalio malo više piskom?

Uz molitvu moju u sebi, da stignemo živi i zdravi, dođosmo do tog grada komplikovanog imena. Tu se ukrcavamo u voz koji nas vozi do sela u podnožju izgubljenog grada. Ušli smo u voz, u jedan vagon za nas strance. Skockan, picnut, sa dva stjuarda i stjuardesom. Staklenog krova verovatno da bi videli svu lepotu predela kroz koje prolazimo. Pruga ide uz reku Urubamba, Svetom dolinom. Uska je, samo za šine, krivuda. Desno su stene, levo reka. Reka brza, planinska. Gore litice, dole uzburkana voda. Predeli kao iz  božanskog raja. Uhhh...

Dva sata su prošla. Stigli! Došli smo do mesta Aguas Calientes. Malo seoce sa nekoliko kuća, prodavnica i restorana. Uglavilo se između litica Anda. Useklo se u planine. Nestvarno.  Zovu ga i mesto gde voda vri. Urubamba ovde stvara neverovatnu buku, zaglušćujuću grmljavinu. Kao da hoće da nagovesti da se u blizini nalazi nešto božansko. Zovu je i Sveta reka. Došli smo u drugi svet. To se ne može opisati, to se mora videti i sam uveriti u divotu. Mi malecki, a  Andi se nadmoćno nadvili nad nama. Vegetacija nestvarna.  Opet u autobus. Ovaj vozi do vrha, do našeg cilja. Do Inkinog grada. Jesam li ja rekla na početku da sam iz prvog busa htela da izađem i da idem pešaka zbog krivina? Pa one su embrion u odnosu na ove. Došlo mi je da molim, da kukam, da vozač stane i da izađem. Da krenem gore stazom koja je strma, ali hrabri i puni kondicije se penju bez problema. Da prekinem ovu muku. Autobusi se penju i mimoilaze na tako uskom putu, a dole ponor. Bogato rastinje pored puta udara u prozore i krov autobusa. Ja nisam Indijana Džons. Hoće li mi kosti ostati u ovoj prašumi dalekog Perua? Bože, ako sam grešila neću više nikada. Samo da stignemo u jednom komadu.

Stigli smo u nestvarnost okupanu maglom. U drevni grad Inka. U Svetsko čudo. Magla će se podići za sat do dva, ipak smo došli rano ujutru. Popeli smo se na visinu od 2400 metara. Na istočne Ande. Odavde mogu da poljubim nebo. Da se pohvalim kondorima da sam i ja „doletela“  do neslućenih visina.

Sa leve strane nalazi se hotel. Ipak je to za one sa dubljim džepom. Noć u hotelu košta papreno.  Napred je ulaz gde pokazuješ pasoš i ulaznicu. Red veliki, nikako da dočekam da uđem u Sveti grad. Ulazim. Neka struja mi prolazi kroz telo. Verovatno od uzbuđenja. Grad još ne vidimo. Čuvaju ga oblaci. Kao da Inke žele da ti ga pokažu tek kada sunce zasija i obasja ga nestvarnom svetlošću. Da ti ga prikažu u svoj svojoj moći i lepoti.

Suprug i ja smo krenuli prvo ka vratima sunca. Uskom stepenastom stazom koju su pravile Inke. Vrata se i ne vide, gore su negde u visinama. Osvajamo metar po metar. Sa jedne strane stepenaste terase i ambis, sa druge šuma. Prašuma. Usput  gledamo i ne verujemo da je jedan narod ovo mogao napraviti. Na ovoj visini. Da li je moguće? Meni je tu neka misterija upletena.

Tako razmišljajući dođosmo do vrata Sunca – Inti Punku. Bio je to dobar poduhvat. Svaka kap znoja i stotine izbrojanih stepenica na kraju se isplatilo. Pogled, zlata vredi. Ja koliko se trudila ne mogu vam dočarati tu lepotu svega. Od boja, od vazduha, od nekih čudnih sila kojih tu ima. Inke su verovale u jedno božanstvo koje je stvorilo čoveka i svet. Po legendi, ovo božanstvo je stvorilo čoveka od kamena i stvorilo je sunce. Sunce, koje su zvali Inti, bilo je njihov Otac. Sedeli smo tako u tišini dok su prvi zraci sunca obasjavali dolinu ispred nas. Jedan zadatak obavljen.

Krenusmo dole ka gradu. Magla se skroz digla, ukazuje se carstvo. Čudo... Savršenstvo bez mane. Prikaže vam se prizor koji ne može da dočara nijedna fotografija sveta. Apsolutna lepota. Neopisiv mir. Koliko god puta da ste videli Machu Picchu na slikama i u dokumentarnim filmovima ništa vas ne može pripremiti na trenutak kada ćete ugledati izgubljeni grad uživo. To je trenutak kada mašta postaje stvarnost

Kada pogledam dole sve je strmo, provalije. Na dnu reka koja okružuje planine. Grad kao da lebdi između zemlje i neba. Kako su sagradili ovakav grad na ovim visinama? Kako su doneli svo kamenje odozdo do gore? Pa neko je teško i po nekoliko tona. Pitam se...  Ovo nisu mogli ljudi da naprave. Samo neki nebeski narod. Ne znam… Ali znam da je čudna neka sila ovde. Čudna energija...  Inke su tačno odredili strane sveta, odlično su poznavali cikluse i smene godišnjih doba. Posedovali lunarni i solarni kalendar, sve to zahvaljujući izuzetnom poznavanju astronomije. Bili su izvanredni poznavaoci arhitekture. Vrsni graditelji. Hirurzi. Radili su i operacije na glavi. 

Kako je taj mudar, hrabar narod nestao? Ne želim da verujem u jednu od priča, da su nestali zbog zaraze sifilisom. Za šta im je služio ovaj grad? Neki kažu da su sagradili grad za neke obrede, molitve. Da je to bilo mesto sagrađeno za princeze device. Smatra se da je ovaj misteriozni grad izgrađen po uzoru na sliku sveta. Urin Pača - Niži svet i  Anan Pača - Viši svet. Ova dva sveta spajaju stepenice koje označavaju prelaz iz jednog sveta u drugi. U gornjem delu smešteni su hramovi, trgovi i fontana, dok su u drugom donjem delu skromnije kuće. Smatra se da je Machu imao oko 1000 stanovnika. Oni su prvi napravili sistem vodovoda. Machu Picchu poseduje kanale za navodnjavanje, popločane ulice, hramove, zgrade od kamena. Grad ima oko sto pedeset do dvesta građevina rasutih po terasama. Ogromni blokovi granitnih stena su isklesani neverovatno precizno. Prijanjaju jedan uz drugi milimetarskom preciznošću bez ikakvog veziva. Ogromne terasaste bašte na kojima su sadili voće i povrće.

Penješ se , spuštaš, a ništa ti nije teško.  Kao da lebdiš po oblacima. Umor ne osećaš. Ponosan si što hodaš po nečemu što je tako staro i nestvarno. Tvoje stope staju gde su bosonoge Inke trčkarale. Dok stojim među ruševinama ovog svetilišta udišem vazduh duboko, raširila sam ruke, i poput kondora uzlećem u sopstvenoj mašti. I nekim neobjašnjivim čudom sam se preobratila u ratnika Inka kao da čuvam misteriju jedne nekada moćne imperije. Želim da se na trenutak zamrznem u vremenu. Da upijem u sebe sve. Da imam snagu, mudrost, mirnoću i slobodu.  Da se pretvorim u pumu, zmiju i kondora. Tri Svete životinje za Quechua narod. Zmija predstavlja podzemni svet. Puma sadašnjost i ljudski život. Dok kondor simboliše najviši stepen, duhovni i božanski život. Machu Picchu ili stari vrh, je na mestu koje čuva pumaizgrađen u obliku kondora koji leti ka zapadu gde sunce zalazi, dok oko njega krivuda reka u obliku zmije. Dok meditiram u oblacima, izgubljena za realnost razmišljam da li su kondori jedini svedoci uspona i propasti ovog carstva.

Nekoliko sati smo proveli gore. Vreme je da se oprostimo od bogova, moći, sile, čuda… Teško ti je da ga napustiš. Jer u podsvesti znaš da je ovo, verovatno, jedini put da ćeš biti ovde. Da ti se ovakva prilika jednom u životu dogodi. Približio se trenutak da bacim poslednji pogled na nestvarnost. Da memorišem svaki deo i da ga urežem duboko u pamćenje, da ga nikad ne zaboravim. Shvatam da sam bila na mestu nečeg mističnog. Gde vrhovi planina ljube nebo i gde kondori caruju. Gde vlada harmonija i balans između grada i prirode. Gde je jedan narod sagradio grad koji se zamrznuo u vremenu. Grad koji priča legendu i istoriju. Na izlazu dobijamo zasluženo pečat u pasošu. Dokaz da smo bili u ovom svetilištu.

Ka selu smo krenuli pešice. Uska staza od vrha do podnožja sela vodi kroz prašumu. Nije me bilo strah. Mogla mi je izleteti bilo koja životinja, hrabro bih se borila. Ali u autobus sam se zaklela da neću ući. Verujte, da mi je poduhvat spuštanja sa vrha do dna ostao kao najluđa avantura.  Ponosna sam na sebe, ipak su to Andi. Uspeli smo, osvojili smo ih. Otišli smo na njihov vrh i uživali u gradu koji su godinama skrivali. A Sinovi Sunca su nas dočekali sa radošću. Podarili su nam sunce i lepo vreme.  

Priča se da Andi kriju još jedan grad Inka. Zlatni  grad, Paititi. Kažu da je tu sakriveno svo njihovo zlato i dragocenosti. Ja bih volela da ga ne nađu. Neka ostane sakriven. Neka visine i neprohodna prašuma čuva istinu ili misteriju. Jer ako je jedan narod sagradio ovakav grad, van svake civilizacije, želeo ga je samo za sebe. Neka ostane mit.  A ja sam doživela svoj san. Ispunio mi se. Putešestvije po zemlji kojom su vladale Inke ostavilo je neizbrisiv trag, koji zub vremena neće izbrisati dokle god sam živa.

Marija Dimitrijević 

 

Reci što misliš!